U nestajućem sjaju
praškog hotela Alkron
posmatram te
kako spavaš
na dnu ogledala.
Jasminski vetrić
širi tvoj vidik,
šumi tvoje neme želje.

Sve razglasne stanice
emituju otkucaj tvog srca.
U slušalicama
svih telefona
čuje se tvoje disanje.

Na svim televizijskim kanalima
uživo prenose
sa ogledala u hotelu Alkron
tvoje zaspalo lice.

Ja sam televizijska kamera
tvog staklenog sna.
Sanjaju mi se tvoji kristalni snovi.

Biserno u mene sipiš.
Tvoja nagost se krije
u magli hotelskih zavesa
koju pokušavam uzaludno da oduvam
poslednjim dahom pre sna.

Kasno je.

Leteći ljubavnici
nežno gase
večernju metropolu.
Dvoje plesača
u ljubičastom neonu
pospano trepere
na tamnoplavom nebu.

Diplomati
sašiveni od satena
natopljeni sapunicom za mehure
izlaze sa operskih prestava
iz koncertnih sala i prijema
i u limuzinama
napravljenim od vazduha
tame i sjaja zvezdi
odleću kao komete
u nacionalne postelje
obližnjih ambasada.

Završavaju se baštenske svečanosti.
Rascvetalo drveće pije iz fontana.

U kvadratu
bez stida i bez pokreta
vole se skulpture
svih doba,
umetničkih pravaca
i veličina.

Neumorni taxi, ambulante
i patrolna vozila
tiho tonu na dno reke,
dok uplašene ribe
pale sirene
i svetionike obojene strahom.

Praznim ulicama
zakasnili brodovi zadovoljstva lete,
puni treperavog svetla
i ogledaju se
u okna poslednjih praznih prodavnica.

Kasno je.

S najvišeg sprata neba
polako i dugo
padaju treperavi fenjeri.
Na krilima noćnih leptira
fosfor sjaji.
Čuti
kako hiljade usamljenih kula
diše
ponoćni mesingani vazduh.

Tako jako bih hteo
dase i ja tebi sanjam.

Pixiades, Smiljana