Oklevao sam za trenutak
tamo gde se ulazi u dno.
I posle toliko ogledala
kao posle smrti ili za vreme nje.
I toliko nestvarnih devojaka
u plitkoj dubini stakla.

Tamo gde sam prošao zadnji put
još kao dečak sa portretima
Piera Brisea i Leksa Barkera u džepu,
je danas prozor male krčme.
I iznad nje stalno upozorenja
crvenih muškatla.
Ti nemilosrdni semafori
koji mi ne dozvoljavaju
da govorim u pravcu vetra
i da se sklonim
kad mi se približava zid.

Dorastao sam do
vrhunca zarade,
teških dugova,
pozavidne istorijske širine
i do debljine
gde počinje dijeta za odgovarajući vek.

Sada mi samo kosa raste,
sporo i potpuno nepotrebno.
I tako sam dospeo
da proširim shvatanje
i rešim se kupovne moći
bespomoćnog Samsona.

Pixiades, Smiljana