Neprestano mi dolaziš na pamet
kao neodloživa pesma,
izvrćući ustaljene poglede na život
i menjajući prihvaćene ideje o svetu.

Nezaustavljivo dolaziš
da naelektrišeš
nepokolebljivo ubeđenje
da je čovek sam sebi dovoljno biće.
Tako živimo stalno nezamislivo zajedno,
daleko jedan od drugog
u našem jedinstvenom snu.
Stalno mi dolaziš na pamet,
kada me iz sna trgnu najezde
tema, likova, slika poezije.
Ja tako znam da sve stvari nerazdvojivo pripadaju sebi
baš kao nas dvoje.

To je ta neodloživa pesma,
čiju srž me siliš da prećutim
kao misteriju,
u kojoj nema mesta za druge
i koja savršeno postoji bez reči
i drugih svedoka.

Pixiades, Smiljana