(Za Miroslava Valeka)

Koreni rastu u zemlju kao kovčezi,
operski pevači
onomatopejski ispiraju grlo na pozornici,
bura prevrće talase na obalu kaljuge.

To sve u prvom trenutku
posle zaborava na otkriće Amerike.

Na dnu svoje duše
svako popravlja svoj
lični Titanik.

Nebeski svod se osipa na zemlju
kao blistavi sneg.

I mrtvi ostaju s nama
nemi kao pridike.

Pixiades, Smiljana