Tri su ruže u bašti stare begove kuće.
Tri su ruže i četvrti pupoljak ispupio.
Adeta mi srce nezna, nezna kud’ će!
Prolazeci tuda pogled mi se izmamio.

Pupoljak se đevojkom pretvorio.
Pored bašte kada prođem ona vitice rasplete.
Crne kose što bog joj je stvorio.
Ne zna srce ni plotove ni adete!

Pogledom mi uzvraća i očima zove.
No sam čuo da je drugom obećana.
Ognjem gori srce moje!
Ne vjerovah dok mi nije rekla sama.

Ostade mi srcu žao.
Bez pupoljka baštu gledat.
Zašto ju je otac drugom dao?
Sudbini, zar se morah predat’.