Čekala ga je dvadeset godina.
Sa čežnjom na licu.
U polumraku trošne kuće.
Sa patnjom u srcu i zebnjom u duši
Sklopljenih ruku pred upaljenom svijećom.
Sa bijelom maramom na glavi, baš kao i onda.
Onda , kada je odlazio.
Onda, kada su se radovali .
On je katkad slao zelene novčanice i duga pisma.
On je stario od bolesti tuđine.
Ona od čekanja.
Onda se vratio , izborana lica i veselih očiju.
Po njima ga poznade ona.
On nju po onoj istoj bijeloj marami.
Kroz koju se pretoči njeno čekanje.
I počeše da žive.